Šta bend da objavljuje kad nema šta da objavi
Stranica našeg benda jednom je ćutala sedam meseci. Ne zato što se ništa nije dešavalo; probali smo svake nedelje, napisali četiri pesme, promenili basistu i odsvirali dve svirke. Ćutala je zato što je svaki put kad bi neko od nas otvorio aplikaciju da nešto objavi, misao bila: nismo ništa izdali, pa šta ima da se kaže?
Ta misao je problem. Ona pretpostavlja da bend može da objavljuje samo vesti, a da je jedina vest novo izdanje. Niko ne prati bend zbog vesti. Prate te jer im se sviđaš, i voleli bi da vide kakav si između velikih trenutaka. Veliki trenuci su nekih četiri posto života jednog benda. Ostalih devedeset šest je sadržaj.
Evo šta bih ja sad objavio u mesecu u kom „nema šta da se objavi“, i ritam za to koji ne pojede nedelju.
Konkretan spisak
Dvadeset sekundi probe. Telefon na stalku ili naslonjen na pojačalo, snima šta god svirate. Nemoj da montiraš. Nemoj da dodaješ titlove. Gruv koji je u utorak bio dobar, kraj koji ste konačno pogodili, deo gde se bubnjar smeje. To je ubedljivo najbolja objava koju bend može da napravi i ne košta ništa. Zvuk je loš. Nikoga nije briga. Nisu tu zbog miksa; tu su da budu u prostoriji.
Komad opreme. Pedala, doboš, pojačalo staro četrdeset godina koje drži gafer traka. Dve rečenice: šta je i zašto ga koristiš. Objave o opremi dobijaju posebnu vrstu komentara („i ja imam taj!“) koja pratioce pretvara u ljude koji razgovaraju s tobom.
Set lista. Napisana rukom, slikana na podu pre svirke ili zalepljena na monitor. Dodaj jedan red o pesmi koja još nije izašla. To je vest a da nije vest, i ljudima koji dolaze na svirku daje razlog da tu pesmu traže.
Priča o jednoj pesmi. Odakle je došao tekst. Kako se zvala pre. Akord koji tu ne pripada i kako se uvukao. Te priče znaš; pričaš ih u kombiju. Zapiši jednu. To je vrsta objave koju ljudi sačuvaju i vrate joj se kad čuju pesmu.
Iskrena molba. Treba nam bubnjar za dve svirke u martu. Ima li neko kombi 14-og. Zna li neko prostoriju za probe blizu stanice koja nije zauzeta četvrtkom. Ljudi vole da budu od koristi, a molba je objava na koju odgovaraju ljudi koji inače nikad ništa ne komentarišu.
Uspomena. Prva svirka, sa fotkom sa nečijeg starog telefona. Prvi demo, sa svojim užasnim omotom. „Na današnji dan pre tri godine“ je objava koju možeš da praviš svake nedelje u godini ako ste bend već neko vreme, i novim pratiocima govori da ovo radite duže nego što njihov fid sugeriše.
Obrada, ili džem. Tuđa pesma, na vaš način, snimljena u prostoriji za probe. Trideset sekundi je dovoljno. Pozajmljuje publiku: ljudi koji traže tu pesmu nađu vas. A i govori ljudima kako zvučite bolje nego što će to ikad reći biografija.
Član benda. Ime, instrument, tri činjenice, od kojih jedna nije o muzici. Prođite kroz ceo bend tokom nekoliko nedelja. Ljudi prate ljude; stranica benda na kojoj niko nema lice je logo.
To je osam, i svaka od njih može da se ponavlja mesečno sa drugačijim sadržajem i niko neće primetiti da je isti format. To je i poenta formata.
Šta da prestanete da radite
Prestanite da objavljujete samo kad imate vesti. To već znate; o tome je ceo tekst. Ali takođe:
Prestanite da objavljujete isti plakat četiri puta. Jedna objava za najavu svirke, jedan podsetnik dan pre, jedna zahvalnica posle. Plakat ide u prvu. Druge dve su video i fotka.
Prestanite da pišete opise kao saopštenje za štampu. „Sa zadovoljstvom najavljujemo“ je kako piše izdavačka kuća. „uradili smo nešto. glasno je. link u biju“ je kako piše bend. Opisi treba da zvuče kao osoba koja bi odgovorila na poruke benda, jer je to ista osoba.
Prestanite da brišete objave koje nisu dobro prošle. Mali brojevi na snimku sa probe nisu presuda. Snimak je za onih sto ljudi kojima se sviđate, a dvanaest od njih ga je pogledalo dvaput.
Prestanite da čekate profesionalne fotke. Fotka telefonom sa ivice bine, objavljena iste večeri, baš svaki put pobeđuje retuširanu objavljenu tri nedelje kasnije.
Nedelja koja te ne sagori
Razlog zašto bendovi zaćute nije manjak ideja. Nego je neko odlučio da treba objavljivati svaki dan, radio to dve nedelje, zamrzeo i prestao skroz. Evo ritma koji nama drži već dve godine.
Jedna prava objava nedeljno. Utorak, jer je ponedeljak loš, a vikend je za svirke. Nešto sa spiska gore. Deset minuta, uključujući biranje snimka.
Jedna laka objava nedeljno. Petak. Fotka, repost nečije storije sa vaše svirke, snimak od deset sekundi. Dva minuta.
Odgovori, svaki dan. Pet minuta. Odgovori na svaki komentar i svaku poruku, uključujući i one od jedne reči. To je pravi posao. Dve objave nedeljno sa odgovorom na svaki komentar brže će narasti stranicu benda nego svakodnevne objave na koje niko ne odgovara, jer je algoritam sporedan; ljudi su poenta.
To je otprilike pola sata nedeljno. Dodeli to jednoj osobi i menjajte je na svakih par meseci da ne bude zauvek pevač. Osoba koja to radi ne sme da traži dozvolu da objavi snimak sa probe; ako svaku objavu mora da odobri četvoro ljudi, vratićete se na sedam meseci tišine.
Kad stvarno imate vesti
E sad izdanje, svirka, novi član zaista slete, jer stižu na stranicu koja je živa. Ljudi koji su gledali snimke sa proba čekali su pesmu. Ljudi koji su odgovorili na iskrenu molbu osećaju se kao deo toga. Objava o izdanju nije „neki bend koji pratim izbacio je nešto“, nego „a, ta pesma, konačno“.
A nedelju dana posle izdanja, kad veliki trenutak prođe i vratite se na probe utorkom, već znate šta da objavite.